Svi mrze Sport
Evo nas opet, pa da vas ukratko podsetim, ja sam Tomson i pričaću vam kako me svi vole...Xexe pa ne baš.. Neke sitne stvarčice želim zabeležiti, jer kažu stariji ljudi, mada ja msilim da su oni prolupali, da čovek veoma brzo zaboravi detinjstvo. Mada u nekoliko trenutaka ja to stvarno i pomislih. Ne verujem da naš mozak tako lako može izbaciti neke stvari koje su nas obeležile. Tako je detinjstvo moje majke po pričama bilo užasno, da je čuvala stoku sa sestrama, nije imala kao i mi danas, da kao da smo daleko dogurali, ali da je uvek bila mirna i da se nije raspravljala sa sestrama...Znate onda kada došu svadbe, krštenja, a ja sednem onako pored starijih pa čujem sasvim druge priče... Tako je moj pradeda prešao ceo Dunav koji je te davne zime bio zamrznut, pa u nekoliko verzija je tu i svadba održavana. Ne znam zašto ali njihove priče su me uvek smarale jer sam nekako u sebi znao da je to laž..Nego da se vratimo mi našoj današnjoj temi..
Svi mrze, ovaj vole sport...Pa ne znam za vas ali ja u sportu nekako pronalazim sebe. Nađem vremena, zabavim se i izbacim negativnu energiju.. Mada nije uvek bilo tako. Kada sam po prvi put otišao da treniram košarku, za mene je to bio pakao..Bi osam povučen, slušao ostale koji su bili mnogo iskusniji i otvoreniji... Nikada nisam ni postojao, on je samo eto drug sa treninga.. Mogu reći da me ni trener nije primećivao, mada bilo mu je lepo da uzima pare od mojih roditelja. Na kraju se ispostavilo da nas je pokrao pa je strpan u buvaru.. No, pretpostavljam da bi ostao neprimećen ukoliko ne bih nešto uradio.. Imalo je tu mnoo opcija, neke su bile da ostanem poznat po ismevanju a neke da postanem faca, sa čime se i dan danas svi mi borimo.. Pretpostavljam da vas ova serija smara zato što nema dijaloga ili tako nekih fraza, pa ćemo ih zato uvesti.
Vraćajući se kući tog subotnjeg jutra, TOmson i njegov drug sa košarke su razgovarali..
Tomson:...I znaš ta igrica je mnogo dobra, ako možeš da mi je doneseš danas, biću ti veoma zahvalan..
Gavran: Naravno, nego hoćeš da igramo malo košarku danas?
Tomson: Pa ne znam nisam baš nešto dobar, ovaj zaista mi se ne igra...
Gavran: Ej slušaj me, gledao sam te danas, stvarno imaš nekih momenata (čudi me kako je ovo rekao, imao je samo deset godina) u kojima prosto ne znaš gde si? Ostali ti se smeju iza leđa..
Tomson: Misliš da to nisam primetio, rado bih promenio stvari na bolje..
Gavran: Pa možemo danas da vežbamo, i sledećih nekoliko dana, pa se možeš pokazati...
Tomson: Hvala, ti si stvarno dobar prijatelj...
Nekoliko nedelja kasnije, Tomson je odlučio da se potrudi na prestojećoj utakmici, na kojoj je poveden zato što do sada nije igrao ni jednom...
Trener: Hajde bre, ajde majmuni jedni, zar od njih da izgubimo(inače igrali smo protiv najjačeg kluba u gradu)
prolazile su četvrtine a Tomson nije ubačen, završetka četvrte se bližio...
Trener: Tomsone, ulaziš...
(nikada nisam razumeo zašto me je trener ubacio jedan minut pred kraj utakmice kada je znao da ću se razočarati...)
Ušao sam na teren počeo da trčim i dogodilo se ono po čemu sam postao popularniji, polomio sam nogu...Zapravo to nije bio prelom, ali sam se voleo hvaliti da jeste...Voleo bih vam ispričati i dalji tok, zato što ima mnogo da se priča ali sačuvaću vaše dragoceno vreme za idući put..